Кога брига за климатске промене?

Текст првобитно објављен на порталу Истиномер 17. децембра 2020.

У научним круговима постоји консензус око негативног утицаја човека на климатске промене, као и забринутост због последица које из тога произлазе, али то се не огледа у јавном мњењу или понашању људи. Последњих година, управо због те чињенице, спроводи се све више психолошких истраживања како би се боље разумели психички процеси, ставови и понашања људи у вези са тим феноменом.

Посебно се изучава који су начини информисања о опасностима по планету и човечанство погодни, а који се, с друге стране, показују неуспешним у смањењу скептицизма према климатским променама. Чини се да је дошло до презасићености том темом у медијима иако извештавање о њој није постигло ефекат јачања свести и спремности на акцију. Да нам климатске промене не би потпуно преселе, вреди погледати у правцу психолошких истраживања не бисмо ли боље разумели како људи перципирају тај феномен и начине на које је могуће поспешити информисање.

Људи су склони да посматрају климатске промене као нешто што је психолошки удаљено, као нешто што неће бити проблем у скорије време и што ће задесити друге људе у неким другим деловима света, али не и њих лично. Један од разлога за такво размишљање је то што су климатске промене феномен који није посебно опипљив у свакодневном искуству. То постаје очигледно поређењем с неким другим појавама.

Помрачење Сунца 1999. године је за људе било потпуно ново искуство, које је било опипљиво – усред бела дана Сунце је било замрачено, улице су биле празне, људи су се крили и нису смели да изађу напоље. Треба истаћи да је томе свакако допринели медији, па и јавни сервис на ком се чак спомињала могућност губитка вида уколико се директно гледа у Сунце.

На почетку пандемије корона вируса, пак, људи нису били уплашени у таквој мери; штавише, пре би се могло рећи да нису озбиљно схватили ситуацију иако је била потпуно ново искуство за њих. Један од разлога је и тај што је вирус физички невидљив, неопипљив у искуству. Неким људима је било тешко да замисле да је могуће заразити се обављањем свакодневних активности, попут шетања, разговора и сл. Тренутак када се углавном мења мишљење скептичних је када се њима блиске особе заразе и суоче с тежим симптомима. Тада корона вирус престаје да буде неопипљив и апстрактан феномен у њиховом искуству и постаје проблем.

На сличан начин, климатске промене су за велики број људи веома апстрактан феномен, невезан за њихово лично искуство. Управо због тога је од кључне важности да се последице климатских промена њима приближе и презентују тако да не изгледају апстрактно и удаљено. Упркос томе, у медијима се најчешће извештава о томе колико се милијарди тона леда отопило на Гренланду, пише се о опасности по поларне медведе, које велики број људи није ни видео или се објављује податак да ће просечна температура на Земљи порасти за 1 степен у наредних десет година.

Такав начин презентовања информација оставља публику у недоумици колико су климатске промене заиста велики проблем, пошто у њиховом свакодневном искуству 1 степен не представља посебну разлику у температури, нити остварује нарочиту промену у доживљају. Постоји разлика између временских прилика које представљају краткорочно понашање атмосфере и климе која представља упросечено време током одређеног (дужег) периода и које није у тој мери опипљиво и блиско људском искуству. Иако 1 степен више током једног дана и нећемо осетити, промена климе за 1 степен у просеку има значајан ефекат по нашу планету. Јасно је онда зашто та конкретна информација не ради посао ако је циљ да алармира јавност.

„А какве то везе има са мном?“

Једна од препорука психолога је да медији пишу на начин који је психолошки релевантан за људе. На пример, какве последице климатске промене имају по Србију – то су све обилније падавине, чешћи шумски пожари услед суша, односно топлотних таласа и слично. Ако се људима предоче последице по пољопривреду, усеве и стоку и како се оне могу одразити на квалитет њиховог живота (уколико нпр. дође до недостатка ресурса попут воде или хране), веће су шансе да ће прихватити реалност климатских промена и да ће желети лично да се позабаве тим проблемом.

Један кратак филм из Црне Горе намењен деци, у којем је и нараторка девојчица Миња, користи управо те принципе заједно с хумором да приближи проблем климатских промена најмлађој циљној групи.

Још један одличан пример представља Јејлов програм из САД који се заснива на снимању животних прича људи и њиховом свакодневном емитовању на више од 500 радио станица, у формату од 90 секунди. Конкретно, најразличити људи из свих слојева друштва имају прилику да говоре о сопственом искуству с климатским променама.

На тај начин, могуће је утицати на слушаоце који ће бити спремнији да верују људима сличним себи и њиховим конкретним искуствима. Такав приступ је посебно добар због тога што се људи, у ситуацијама када немају довољно информација нити знања, воде тиме како се понашају људи из њиховог окружења. Уколико је окружен онима који су незаинтересовани и неупућени у проблем климатских промена, то ће утицати и на перцепцију појединца. Стога је важно сусретање с перспективама изван сопствене непосредне околине, као и упознавање с успешним причама о томе како су се други ангажовали и побољшали услове живота.

Наравно, није циљ само повећати свест о реалности климатских промена, већ и повећати спремност на лични ангажман и на удруживање зарад решавања проблема у заједници или ставарања притиска на владајуће структуре. То може да буде, на пример, залагање за „урбану зелену инфраструктуру“ или еколошка решења против бујичних поплава које су постале готово горући проблем у нашој земљи.

Када је сва комуникација усмерена на то шта појединац сам може да уради, нпр. да засади дрво, користи еколошку енергију у свом дому итд. могућ је контраефекат због ослањања на кривицу. Код неких људи то може да изазове револт и одустајање од било каквог интересовања за тему, а код других чак и анксиозност због превелике одговорности коју могу да осећају. Добар део проблема у вези с климатским променама могуће је решити само уз институционалну подршку. Узмимо само за пример једну другу еколошку тему – рециклирање. Чак и када појединац жели да рециклира, у нашој земљи је то тешко јер не постоји добар систем рециклаже.

Људи ће боље реаговати и бити спремнији на промене ако им се пруже конкретне информације како могу да се удруже и да допру до институција. Загађење ваздуха је последњих година постало врло актуелна тема у Србији; грађани су забринути, што и не чуди јер је у питању врло опипљив и видљив феномен у људском искуству. У разним деловима Србије настају еколошки покрети који заједничким снагама великог броја грађана врше притисак на институције у циљу решавања проблема загађења. Делује да је управо лош ваздух створио прилику да се већи број људи подстакне на лични ангажман.

Не коцкајмо се планетом

Појединци или организације износе аргументе да модели који предвиђају климатске прилике у будућности нису довољно прецизни. Са становишта доношења одлука и управљања ризиком, међутим, тај моменат није ни пресудан да бисмо знали како да се одредимо према климатским променама.

Истраживачи који се баве ризиком објашњавају да чак и ризик који је врло мало вероватан постаје неприхватљив уколико има потенцијал да произведе велике негативне последице по читаво човечанство и угрози планету – једину коју имамо.

Рационалан начин да се поставимо према климатским променама је да верујемо у њих и да радимо на решавању тог проблема. Чак и да се испостави како нисмо били у праву, нећемо много изгубити. Ако, с друге стране, не схватимо озбиљно претњу којој смо изложени, а испостави се да грешимо, угрозићемо живот свих људи на планети. До истог закључка долази и Сања Богићевић, која је математички извела и демонстрирала ту поенту у последњем броју научно-популарног часописа Елементи, ослањајући се на филозофски аргумент – Паскалову опкладу.

Дакле, уместо пребацивања кривице на појединца који треба да “почисти сопствено двориште” потребно је упутити грађане како удружено да врше притисак на институције и владајуће структуре у циљу преласка на чистије изворе енергије.

Научници се слажу.

Ово се стварно дешава.

Тиче се свих нас.

Лоше је.

Али има наде.