Текст првобитно објављен у часопису Елементи 31. октобра 2022. године
Људски ум једна је од најинтригантнијих појава у универзуму. Од почетака филозофије све до данас, велики мислиоци покушавали су да одгонетну тајне менталног функционисања људи. Од античке филозофије преко аналитичке и континенталне до постмодерне ум је неретко заузимао повлашћену позицију у односу на друга питања, а различити филозофски системи пружали су другачије одговоре. Тек средином 20. века дошло је до покушаја да се створи јединствена наука која би се бавила овим питањем кроз објектив различитих научних дисциплина.
Когнитивна револуција
Можда најважнији догађај који је довео до потребе за новом науком о уму јесте доминација бихевиоризма као теоријског приступа у психологији који је објавио рат управо - уму. Наиме, бихевиористи су веровали да психолози немају начин дођу до сазнања о процесима који се дешавају унутар људи, и да психологија једино може буде наука ако изучава понашање људи, тачније понашање које је могуће објективно измерити.
У лабораторијским условима, бихевиористи су користили различите стимулусе и награђивали субјекте-животиње (нпр. давањем хране) уколико су желели да се одређено понашање чешће понавља у будућности или примењивали казну (нпр. благи електрошок) уколико им је циљ био да се одређено понашање ређе испољава или потпуно елиминише. Тако је Барус Фредерик Скинер успео да утренира голубове да играју ваздушни хокеј, док је током Другог светског рата радио на пројекту за Америчку ратну морнарицу, који је имао за циљ стварање навођеног пројектила којим би управљали управо голубови. Од овог пројекта се ипак одустало на крају одустало, али он представља одличан пример важности која је придавана бихевиоризму почетком 20. века.
Уско дефинисани предмет психологије и ригорозна методологија довели су до потпуног отклона од бављења унутрашњим когнитивним процесима, попут памћења, мишљења, доношења одлука. Међутим, иако је бихевиоризам био доминантна школа мишљења у Америци, у Европи није имао превагу. Немачки психолози су у исто време градили нову школу мишљења - гешталт, док је Жан Пијаже, швајцарски психолог развијао своју теорију когнитивног развоја изучавајући унутрашње моделе које деца користе приликом решавања проблема. Ове перспективе произвеле су значајне критике бихевиоризма и враћање фокуса на изучавање ума и когнитивних процеса у психологији.
Посебан значај имала је и критика лингвисте Ноама Чомског, који је био одлучан у противљењу идејама Скинера. Наиме, Чомски је тврдио да ум треба третирати попут физичких органа, који се развијају услед инхерентног генетског кода, а не искуством као што су тврдили бихејвиористи. Као пример наводи језик и пружа аргументе да је ова важна људска психичка функција универзално биолошки конституисана.
Тако је когнитивна револуција представљала нову интелектуалну мисао која није била производ само једне дисциплине, већ је представљала побуну са свих страна против тврдог и ригидног бихејвиоризма.
Рађање нове науке
Покушај конституисања нове когнитивне науке помогнуто је великим напретком у неколико различитих области. Чарлс Дарвин је најпре развио теорију еволуције што је довело истовремено до тога да се уобличе и теорије еволуције ума и мозга. У Немачкој је отворена прва лабораторија за експерименталну психологију чиме је започето контролисано и научно изучавање когнитивних феномена. Неуропсихолози су изучавали утицај оштећења мозга на коришћење језика, памћења и мишљења, док су неуролози и психијатри успели по први пут да повежу одређена сложена психичка оштећења са подлежућим оштећењима у мозгу. У исто време, дошло је до развоја система логике у филозофији и лингвистици, као и до развоја теорије информације, кибернетике и првих рачунара.
Посебно утицајна била је метафора Кенета Крејка који је видео когницију као рачунарски процес. Крејк је веровао да је ум рачунарски процес који користи унутрашње моделе, што значи да би когниција могла да се сведе на коначан број процедура које могу да се спецификују и које би могао компјутер да користи као алгоритме. Прецизније, он је сматрао да користећи информације из средине, људи креирају менталне репрезентације (и моделе на основу њих), које потом користе како би „испробали различите сценарије у глави“. Овако конципирана идеја била је изузетно корисна јер је омогућавала да се емпиријски тестира, па су математичари покушали да утврде кључна својства рачунарских операција како ума, тако и рачунара.
У самом почетку когнитивне науке, она је конципирана преко три елемента:
Менталне репрезентације су главне јединице анализе и могу се изучавати одвојено од биолошких и неуролошких, социолошких и културних фактора
Централна метафора за разумевање људског ума је рачунар
Стављање по страни фактора попут емоција и контекста у којима се когнитивни процеси одвијају
Нова наука је стога приступила изучавању ума из више различитих перспектива с циљем удруживања шест области: психологије, вештачке интелигенције, неуронауке, антропологије, филозофије и лингвистике. Циљ је био да се ове области интегришу у потпуно нову науку која не би била само прост збир ових шест дисциплина.
Когнитивна наука или когнитивна психологија?
Рани критичари били су скептични око могућности конципирања науке на овај начин и сматрали су да је когнитивна наука мултидисциплинарни приступ у ком је повезано више различитих перспектива пре него што је у питању нова, јединствена наука. Мултидисциплинарност у овом смислу подразумева да се користи знање из различитих дисциплина, али се остаје унутар њихових граница. На тај начин не постоји интеграција теоријских перспектива или емпиријских налаза из различитих дисциплина, али оне заједно, појединачно, доприносе разумевању теме - ума.
С друге стране, обећање нове науке подразумевало је стварање интердисциплинарног поља које подразумева смислену интеракцију између различитих дисциплина, креирање посебног теоријског, концептуалног и методолошког идентитета који не би зависио од појединачних дисциплина које је конституишу, већ би се само наслањао на њих.
Како би проверили да ли се тренутни статус когнитивне науке може окарактеристати као мулти или интердисциплинарни, истраживачи на челу са Рафаелом Нуњезом спровели су емпиријску анализу коју су објавили у часопису Nature 2019. године.
Од самог почетка постојања часописа Когнитивна наука који је почео да се објављује 1977. године, махом су радове објављивали психолози, а такав почетни тренд се и наставио. Наиме, анализа од преко хиљаду чланака објављених у овом часопису показала је да мање од 10% аутора који су објављивали радове долази из области когнитивне науке. С друге стране, више од половине радова у часопису Когнитивна наука објављивали су психолози, док су антрополози или филозофи објављивали свега један, односно три посто од укупног броја анализираних чланака. Квантитативна библиометријска анализа такође показује презасићеност психологијом када се размотри већи број часописа који имају везе са когнитивном науком.
Када се анализира број образовних програма који нуде образовање из когнитивне науке, показује се да само четири универзитета у Сједињеним Америчким Државама имају програм докторских студија специфично за когнитивну науку, при чему је међу запосленима на одељењима тих факулета мање од десет посто оних који су докторирали управо когнитивну науку. Штавише, на одељењима на којима постоји програм докторских студија из когнитивне науке, мали је број професора који су завршили лингвистику, неуронауке или антропологију, док је већина завршила психологију.
Додатно, у анализи 33 универзитета у Америци на којима је могуће стећи диплому из когнитивне науке на основним студијама, показује се да у просеку само трећина програма има конкретно везе са когнитивном науком, док је већина предмета из области психологије.
Нуњез и колеге закључују да ови налази указују да се не може говорити о једној кохерентној и целовитој научној дисциплини - когнитивној науци. Иако когнитивна наука јесте започела као мултидисциплинарно поље, намера да прерасте у интердисциплинарну науку до сада се није остварила. Когнитивну науку је „појела“ психологија.
Преиспитивање рачунарске метафоре
За разлику од самих почетака науке о уму, поље изучавања је временом знатно проширено, па су когнитивни научници почели да се баве како емоцијама и свешћу људи, тако и когницијом животиња, што је било незамисливо у традиционалној когнитивној науци.
У саопштењу Друштва когнитивне науке из 2017. закључено је да „рачунање може послужити као темељна теорија како људи активно обрађују информације у служби контроле и доношење одлука … али се мора уложити већи напор да се теорије когнитивне науке повежу са рачунским основама”. Међутим, до овог напора није дошло, штавише, дошло је до отклона да се рачунарска метафора користи за описивање функционисања ума и то пре свега у дисциплинама попут антропологије и филозофије. С друге стране, број образовних програма, било мастер или докторских студија, није био у порасту током претходних деценија. Велики број људи који је желео да изучава ум преферирао би похађање студија зрелих научних дисциплина, попут психологије, биологије, филозофије.
То је навело поједине истраживаче, попут Нуњеза и колега, да као кључни разлог за ову неуспешност сазревања когнитивне науке виде у ослањању на сржну идеју о когницији као рачунарском процесу. Они стога предлажу другачије конципирање науке о уму и залажу се за идеју утелотворене когниције (embodied cognition), по којој је когниција људи обликована аспектима целог организма. Овај приступ даје много већи значај телу, опажању и интеракцији са средином. Да ли би ова теорија могла да омогући интегрисање различитих научних дисциплина које се баве умом у једно интердисциплинарно поље - остаје да се покаже.
Comentários