Текст првобитно објављен у часопису Елементи 11. маја 2022.
Доношење одлука је тешко. Са примерима лоших одлука, својих или туђих, сусрећемо се свакодневно. Већина нас познаје некога ко не везује појас у аутомобилу, иако статистика јасно показује да је вероватноћа смртног исхода приликом удеса знатно мања уколико је појас везан. Ризик који особа прави у таквој ситуацији је несразмеран. Уколико не веже појас, највећа корист коју има је тренутно задовољство услед одсуства непријатности које пружа везивање појаса. С друге стране, невезивање појаса у случају саобраћајне несреће може имати велике негативне последице, па чак и угрозити живот те особе. Постоје и ситуације када лоша одлука једне особе може да угрози друге људе. На пример, уколико особа која седи иза возача не веже појас и не остане учвршћена за своје седиште, приликом тежег удеса знатно повећава шансе да угрози живот возача који седи испред ње.
Посматрано из угла здравствене добробити, пушење цигарета је лоша одлука, пошто је врло добро утврђено да ова навика нарушава здравље пушача, али и особа из њиховог блиског окружења. Посебан проблем по здравље представља пушење у затвореним просторијама, што је у неким земљама и даље дозвољено у јавним просторима попут кафића и ресторана.
Како би утицале на понашање грађана и спречиле негативне последице лоших одлука, државне или приватне институције (у даљем тексту креатори политика, енг. policy makers) могу да примене различите мере. Држава може да усвоји закон о обавезном везивању појаса у аутомобилу и да санкционише грађане који се тога не придржавају. Ако је циљ здравствена добробит грађана, креатори политика могу да уведу забрану пушења у затвореним просторијама или да примене меру дестимулације куповине цигарета, увођењем додатног пореза на овај производ. Мере, пак, не морају да буду искључиво негативне. Мере могу да буду такве да само информишу грађане о штетности цигарета, како би омогућиле самостално доношење одлуке. На крају, уколико креатори политика желе, на пример, да утичу на пораст наталитета, они могу да користе подстицаје, материјалне или нематеријалне, који би могли да утичу на одлуку људи да имају децу.
У последње време пажњу привлачи још један посебан тип ризичног понашања - онај који ствара тзв. мултипликативне ризике. Особа која је заражена вирусом који се преноси контактом (преко аеросола или капљично) може несавесним понашањем да угрози животе великог броја људи. Свака особа коју она зарази може даље заразити више њих, тако да се ефекти њене лоше одлуке потенцијално мултипликују. И у овом случају, креатори политика могу да се одлуче за различите мере, што можемо да видимо и на примеру пандемије коронавируса. Све земље увелико примењују додатно информисање грађана о корисности вакцинације, већина држава је увела забрану путовања за невакцинисане, неке државе су увеле законску обавезу да се сви грађани вакцинишу, а неке државе су покушале да подстакну вакцинацију становништва пружајући новчане подстицаје за оне који одлуче да се вакцинишу.
Међутим, поред наведених интервенција принуде, подстицаја, дестимулације и информисања, постоје и посебни типови интервенција произишли из дугогодишњих истраживања у оквиру бихевиоралне науке, која се служи сазнањима из психологије, антропологије, когнитивне науке, па чак и једног дела економије.
Бихевиоралне интервенције
Идеја о утицању на понашање људи није нова. У једној од првих књига које су се бавиле овом темом, још 1948. године, бихевиориста Барус Фредерик Скинер објављује књигу Walden Two, у којој представља посебан образовни програм. Наиме, Скинер замишља да је могуће утицати на средину и контекст и усмерити, односно модификовати понашање људи тако да сви буду срећни и задовољни. Наравно, оваква утопистичка замисао бихевиоралног инжењеринга никада неће бити могућа. Ипак, данас постоје развијени приступи који на различите начине користе научне доказе у сврху креирања интервенција. То омогућава креаторима политика да формулишу јавне политике и утичу на одлуке грађана користећи тзв. science-based приступ.
У том приступу посебно се истичу два типа интервенција: усмеравање (nudging) и оснаживање (boosting), који се умногоме разликују и по принципима на којима почивају и по ефектима које производе.
Претпоставка у основи nudge приступа је да, услед нужне и разумљиве ограничености когнитивних ресурса, људи не могу да праве рационалне рачунице и на тај начин долазе до одлука најбољих за њих, па се уместо тога ослањају на хеуристике, које су економичне и углавном ефикасне, али често доводе до систематских грешака у резоновању. Другим речима, поборници овог приступа у основи дефинишу човека као предвидљиво ирационалног. Стога креатори политика могу да усмере понашање људи ка пожељним понашањима (нпр. здрава исхрана, престанак пушења), а од којих људи невољно одступају услед утврђених недостатака когнитивног система. На тај начин се директно утиче на одлуке, утицањем на контекст у коме се оне доносе, при чему се тиме не утиче на когнитивне процесе људи. Додатно, nudge не утиче на експлицитне преференције људи, попут новца, укуса, статуса, већ утиче на својства контекста који људима нису толико важни (нпр. излагањем здравије хране на полицама тако да је уочљивија и у равни с погледом).
У једном Немачком граду, пре неколико година, креатори политика су на разне начине покушавали да наметну ограничење брзине за моторна возила у једној прометној улици, али је то било безуспешно. Зато су применили један креативан nudge који је показао да је врло суптилном променом контекста могуће утицати на људско понашање. Наиме, они су ангажовали уметника да наслика тродимензионални пешачки прелаз који ће возилима која прилазе деловати као препрека на путу, тиме их наводећи да аутоматски успоре.
С друге стране, boost се ослања на другачије разумевање хеуристика, по коме интуитивно мишљење може да побољша доношење одлука, иако користи мање информација, рачунања и времена. Циљ ових интервенција је да утичу на промене понашање људи развијањем компетенција људи да доносе боље одлуке. То чине на два начина: развијањем њихових когнитивних способности или бољим адаптирањем на спољашњи свет (нпр. како су презентоване информације из средине).
Добар пример представља едукација људи како да разумеју статистичке информације како би могли да разумеју ризике и донесу добру одлуку. На паковању лекова се често представља успешност лека у лечењу као релативан ризик („смањује тегобе за 40%“). С друге стране, контраиндикације се приказују у формату апсолутног ризика („1 од 10 000 корисника лека добио је осип на кожи“). Истраживања су показала да начин презентовања информација у релтивним или апсолутним бројевима знатно утиче на разумевање информација (чиме се бави текст „Зашто је важна статистичка писменост?“ објављен у 22. броју Елемената). Наиме, људи имају тенденцију да прецењују релативан ризик, а да потцењују апсолутни ризик. Бројне boost интервенције којима је циљ био да науче људе да рачунају апсолутне ризике на основу релативних, и како да разумеју ризике представљене на различите начине. То је омогућило развијање њихових компетенција и доношење бољих одлука у наредним ситуацијама. Boost, дакле, утиче на понашање на индиректан начин.
Коју интервенцију изабрати?
Да бисмо могли да говоримо о интервенцијама које заиста утичу на понашање људи у позитивном смеру, потребно је да буду задовољене одређене претпоставке.
Наиме, нужно је да креатори политика спроводе интервенције на основу научних доказа, као и да то чине имајући у виду добробит људи, односно да тиме не наносе штету. Имајући у виду ове претпоставке, могу се поставити питања попут тога која интервенција је најефективнија или која интервенција је етички допустљива. Међутим, проблем настаје у томе што не можемо унапред да знамо која од различитих интервенција ће бити најуспешнија. Успешност неке интервенције може да се утврди тек након њене примене у одређеном контексту. Зато истраживачи обично тестирају одређену интервенцију и ослањају се на то да ће успешност у фази тестирања значити да ће слична интервенција бити успешна и етички изводљива у реалном контексту.
Првобитно наведени примери интервенција, попут принудне забране, подстицаја или дестимулације представљају примере јаких патерналистичких интервенција. Оне су патерналистичке у том погледу што се грађанима „намеће“ одлука од стране неког ко мисли да боље од њих самих зна шта је за њих добро. Иако не остављају простора за аутономију, у исто време оне су транспарентне, па грађани могу да држе креаторе политика одговорним за последице интервенција. Да би такве интервенције уопште биле успешне, оне захтевају да постоји поверење између грађана и креатора политика.
За разлику од јаких патерналистичких интервенција (забрана, подстицај, дестимулација), nudge интервенције су мање транспарентне, пошто људи не морају да буду свесни тога да неко усмерава њихове одлуке. Самим тим, ове интервенције могу да буду манипулативне. С друге стране, boost захтева пуно учешће људи и потпуно је транспарентан и више поштује аутономију појединаца. Људи могу да бирају да ли ће да прихвате boost креатора политика или неће, што подразумева да би креатори политика морали да се потруде да понуде boost који ће људи желети да прихвате. Успешан nudge не мора нужно да испуњава аутентичне мотивације и жеље људи.
Будући да boost утиче на когнитивне процесе људи, неопходно је да људи поседују минимум когнитивних способности. На пример, ако се оснажује разумевање статистичких информација, неопходно је да људи имају основно знање аритметике. Поред тога, за boost је неопходно да људи буду довољно мотивисани како би развили нове компетенције и савладали старе навике. Ова два услова, минимум когнитивних способности и мотивација, нису неопходни за успешан nudge.
Nudge и boost се додатно разликују по томе што је претпоставка да boost трајно утиче на промену понашања - оснаживањем људи и развијањем њихових компетенција. Ефекат boost интервенција би требало да остане чак и по престанку примењивања интервенције. С друге стране, nudge интервенције мењају понашање без утицања на компетенције људи и самим тим, након уклањања интервенције, претпоставља се да ће се понашање људи вратити на старо. Када би се уклонио нови, тродимензионални графит пешачког прелаза из претходног примера, возачи би вероватно опет возили знатно већом, недозвољеном брзином.
На крају треба истаћи да не можемо све интервенције класификовати као „чисте“ nudge или „чисте“ boost интервенције. Већина интервенција има елементе и једног и другог приступа. Иако смо видели да постоје важне разлике између два приступа, није оправдано тврдити да је један приступ бољи од другог. На пример, иако nudge може некоме деловати као бољи избор интервенције, она неће бити довољно добра уколико је циљ произвести дуготрајну промену након престанка примењивања интервенције. Исто тако, boost може некима деловати као бољи избор, међутим он је непримењив у ситуацијама у којима људи једноставно не могу да се едукују. Такав пример су визуелне илузије које могу да настану у пилотској кабини и онемогуће добро управљање авионом у неким ситуацијама. Из тог разлога, научници су променили изглед кокпита, како до тих визуелних илузија не би долазило, дакле, променили су контекст. Важан задатак истраживача у будућности биће да утврде који тип интервенције је одговарајући за који проблем.
Преиспитивање интервенција
Последице лоших одлука често нису мале, али нису мале ни последице лоших интервенција. Штавише, негативне последице независно донетих лоших одлука могу да буду мање проблематичне него негативне последице лоших интервенција, будући да је ипак очувана аутономија. С друге стране, може се аргументовати да би неким људима више одговарало да не сносе самостално одговорност за лоше последице одлука. У сваком случају, оправдано је закључити да бихевиоралне интервенције које почивају на емпиријским налазима имају велики потенцијал да унапреде животе људи, али истовремено нестручан и непотребан интервеционизам може произвести негативније последице по добробит људи него да га уопште није ни било.
Покушај неких држава током епидемије да се служе одређеним налазима из бихевиоралне науке и употребе страх против својих грађана, заплашујући их у комуникацији негативним последицама непридржавања мера, показао се веома неуспешним, чак и контрапродуктивним. Неконзистентно и стихијско примењивање микса јаких патерналистичких и бихевиоралних интервенција довело је до губитка поверења грађана у креаторе политика и уједно опадања мотивације да се информишу и едукују. Зато је важно не само узимати у обзир емпиријске налазе, већ такође разумети и ризике интервенција, као и њихове реалне домете.