Текст првобитно објављен у часопису Елементи 19. јула 2022.
Истовремено са буктањем Наполеонових ратова по уласку у 19. век, у белгијском граду Гент, тада под управом Прве француске републике, одрастао је дечак чије ће идеје пресудно утицати на примену статистике у науци. Адолф Кетле (Adolphe Quetelet) имао је турбулентно детињство које је, поред рата, обележила и смрт његовог оца када је имао само седам година, али је он упркос томе завршио гимназију и одмах затим почео да предаје математику, у години када је Наполеон доживео коначни пораз у бици код Ватерлоа.
По окончању рата, Кетле је докторирао математику на Универзитету у Генту, а потом успео да обезбеди средства за изградњу астрономске опсерваторије у Бриселу. Како би дошао до неопходних инструмената за опсерваторију, отпутовао је у Париз и тамо упознао велике математичаре попут Пјер-Симона Лапласа, Жозефа Фуријеа и Симеона Поасона, који су у њему пробудили љубав према новој дисциплини - статистици.
Идеја о просечном човеку
По повратку у Брисел, Кетле је желео да примени увиде из Париза на домен ван астрономије. У то време, у астрономији је од велике важности била нормална расподела, јер су је астрономи користили да укроте случајну грешку приликом мерења положаја небеских тела, насталу због недовољно прецизних инструмената. Кетле је, међутим, мислио да нормална расподела може да укаже на „реалну“ грешку, тј. „природну“ грешку, која није резултат несавршености мерних инструмената. Он је веровао да се нормална расподела може користити не само за израчунавање положаја небеских тела, већ и за разумевање психолошких и друштвених феномена. Његова кључна идеја била је да је могуће скицирати „просечног човека“ (l’homme moyen).
За њега је просечан човек представљао идеал човечанства, а свако одступање од тога је спадало у домен проблематичног и девијантног. Што је веће одступање од просека, то је девијација већа. Кетле је био заговорник коришћења статистике ради утврђивања ових девијација у друштвеном домену и потом њиховог ограничавања ради побољшања друштва. Убрзо по повратку у Брисел, објавио је чланак у ком је анализирао наталитет и морталитет у Бриселу и предложио да се спроведе попис становништва. Његов циљ био је да утврди „дефекте нације“ који нарушавају друштвени ред и мир, попут нпр. криминалаца и алкохоличара. Додатно, истицао је да су душевна обољења повезана са аморалношћу и криминалом, односно да је већина злочина дело неколицине породица, на које је потребно посебно мотрити или их изоловати.
Заговарајући употребу „великих бројева“ и верујући да они омогућавају долажење до правог знања, Кетле је усмерио бављење човеком, које се до тада одвијало у чисто филозофској арени, ка емпирији. Морална наука постала је друштвена наука, без простора за било какву субјективну интерпретацију. Међутим, иако је Кетле веровао да ће статистика постати темељ целокупне науке, он је није примењивао у изучавању менталних феномена. Његове идеје, пак, јесу имале утицаја на друге научнике који су поставили темеље за нову, психолошку науку која се развијала крајем 19. и почетком 20. века. Осим на Вилхелма Вунта, оснивача прве психолошке лабораторије у Лајпцигу 1879. године, Кетлеове идеје су у већој мери утицале на једног другог научника, знатно познатијег, који је поставио темеље метеорологије, генетике, психометрије, али је уједно био и родоначелник једне потпуно другачије дисциплине.
Рађање еугеничке мисли
Френсис Галтон (Francis Galton), који се у домаћој литератури често означава и као Голтон, родио се двадесет шест година након Кетлеа и већ са две године умео је да чита, а са пет се добро сналазио са латинским и грчким језиком. За ове инклинације делом је било заслужно окружење научника у ком је одрастао. Наиме, добар део његове породичне линије чинили су чланови Краљевског друштва, а један од рођака Галтона био је и Чарлс Дарвин. Галтонова интересовања ишла су у смеру медицине током основних студија, да би наставио са студијама математике на Кембриџу. Као и Кетле пре њега, морао је да се избори са губитком оца у младости, што је довело до тога да раније заврши студије и започне путовање на источни Медитеран.
Галтон је познавао Кетлеа, и управо његовом заслугом су Кетлеове идеје развијене и примењене у постављању темеља нове науке - диференцијалне психологије, која се бави разликама у особинама између људи. Галтон је додатно био под великим утицајем Дарвинових идеја о природној селекцији и веровао је да су индивидуални таленти условљени генетиком.
Као што је Кетле користио нормалну расподелу да би утврдио девијације од просека када је у питању висина или учесталост криминалних радњи, тако је Галтон користио нормалну расподелу да би разумео варијабилитет људских особина и демонстрирао да су разлике у способностима људи условљене наследним факторима. Галтон је веровао да се утврђивањем девијација од просека може предвидети варијабилност у особинама будућих генерација. Док је Кетлеа занимао просечан човек, Галтонов фокус био је управо на крајевима расподеле - вредностима далеко испод и изнад просека. Док су за Кетлеа те екстремне вредности били резултат грешке, за Галтона су резултат еволутивних механизама и имају много већи потенцијал за изучавање.
Како би мерио менталне феномене, Галтон је користио квартилна одступања, која су му служила за поређење група различитих нивоа способности. Он је морао да одступи од традиционалних статистичких мера и развије нове приступе - корелацију и регресију - да би могао да упореди наследност способности деце и родитеља. Другим речима, Галтон је развијао статистичке анализе које би могле да поткрепе идеју о еугеници, то јест да се научним путем могу унапредити способности људи. Био је један од предводника идеје да је могуће научно утврдити „подобне“ припаднике друштва и надмоћније расе и подстицати њихов опстанак, науштрб „неподобних“ припадника друштва и раса. Као што се животиње могу парити како би се у наредним генерацијама истакле пожељне особине, он је веровао да је могуће спаривати и високо способне људе како би се створио свет пун генија. Међутим, ова идеја је подразумевала и то да људима са мање пожељним особинама треба онемогућити да преносе своје особине на будуће генерације. У статистичком смислу, Галтон је замишљао да постоје различите, мултимодалне расподеле особина и способности за различите расе, и да оне указују на постојање потпуно одвојених групација људи.
У писму Тајмсу 1873. године, Галтон је заговарао идеју да су Кинези, народ способан за високу цивилизацију, само тренутно у паду због лоших династија, и да треба да се охрабре да имигрирају у Африку и замене „инфериорније“ расе које тамо живе. Галтон је веровао не само да је просечна интелектуална способност житеља у Африци значајно нижа него угледне беле расе у Европи, већ да је то исход искључиво наследних фактора и гена, а не средине и услова у којима живе.
Тридесет година касније, у свом говору пред Социолошким друштвом на Лондонском универзитету, Галтон је истакао да је циљ еугенике да створи корисне класе друштва који би допринели заједници више него њени претходници. Он је том приликом изложио предлог правца у ком треба се треба бавити еугеником и начин на који треба изучавати „законе“ еугенике. Наиме, он је мислио да се сродство рођака може математички изучавати, као што је то могуће и са наталитетом и морталитетом. Такође је предложио историјску анализу тога како су различите класе у друштву допринеле развоју тог друштва, односно колико су биле корисне, јер је сматрао да постоји јак разлог да се верује да су нације биле успешне или неуспешне у односу на утицај њене високе класе. На крају, Галтон је заступао тезу да се еугеника мора „усадити“ у националну свест као нова религија, а да је алат којим се то може постићи - статистика.
На поменутом скупу на Лондонском универзитету председавала је још једна изузетно важна фигура за свет статистике, која не само да је развила велики број статистичких тестова и техника незамењивих у науци, већ је Галтонову еугеничку замисао институционализовала.
Устоличење статистике и еугенике
Карл Пирсон (Karl Pearson) одрастао је у Лондону у квекерској породици и такође је имао љубав према математици, коју је дипломирао на Кембриџу у 24. години. Наставио је са студијама физике у Немачкој, а потом се, као и Галтон, упустио у вишегодишња путовања. Интересовао се и за римско право, физиологију и књижевност, а по повратку у Лондон студирао је и право, пре него што се коначно вратио математици и запослио на Лондонском Универзитету Колеџ, где је касније и основао прво универзитетско одељење за статистику на свету.
Управо на овом универзитету Пирсон је упознао Галтона и почео сарадњу која је трајала све док 35 година старији Галтон није преминуо. Иако знатно млађи, Пирсон је описивао Галтона као „ментално упола млађег“ од њега и истицао с одушевљењем Галтонову енергичност с којом је причао о еугеници. На скупу на Лондонском универзитету, Пирсон је у потпуности подржао Галтонов говор и додао да мисија унапређења човечанства представља најважнији циљ европеидне расе. Шта више, конфликт између више и ниже расе је неизбежан, и треба да доведе до отклањања лоших примерака друштва.
У својој књизи Граматика науке, која је, између осталог, умногоме утицала и на Алберта Ајнштајна, Пирсон одговара у то време ретким критичарима еугенике: „Лажно схватање људске солидарности, слаба хуманитарност, а не прави хуманизам, који жали што способна и чврста раса белих људи треба да замени тамнопуто племе које не може да користи своју земљу за пуну добробит човечанства, нити доприноси својој квоти заједничког људског знања“.
Као што је Галтон извео на пут идеје Кетлеа, тако је и Пирсон наизглед пружио теоријску и математичку ригорозност Галтоновим идејама, и значајно погурао еугенику ка практичној примени. Наиме, како би дефинитивно утврдио да ли су расподеле особина и способности различитих раса у довољној мери различите, Пирсон је осмислио тестирање статистичке значајности, као и хи-квадрат тест. На пример, уколико се расподеле различитих група људи или раса не би разликовале на статистички значајном нивоу, то би значило да они припадају истој групи или раси. Финална одлука о томе да ли се расподеле разликују доноси се на основу p-вредности. Иако данас овако илустрована процедура представља стандард у начном испитивању хипотеза, у почетку је Пирсон користио искључиво како би утврдио расне разлике између људи. Једна од првих примена тестирања статистичке значајности укључивала је мерење величина лобања из шестог века нове ере. Пошто су расподеле величина лобања биле различите, Пирсон је закључио да су у питању две одвојене расе људи, при чему је за њега то такође значило да се њихова интелигенција и карактер разликују.
У часопису Биометрика који је основао, Пирсон је спровео анализу корелација 4000 парова сродника и утврдио да постоји висока корелација не само када је у питању боја очију, већ и када су у питању особине попут асертивности, интроспекције и сл, што га је навело да закључи да постоји јак наследни фактор и када су у питању психичке особине. У другом часопису који је основао - Анали еугенике - Пирсон је експлицитно заговарао ову идеју, и такође представљао јеврејске имигранте као нижу расу на основу наводно ниже интелигенције.
Први Интернационални конгрес о еугеници одржан је у Лондону 1912, где је присуствовало преко 300 учесника из Европе и САД, између осталог и син Чарлса Дарвина који је био председник Британског еугеничког образовног друштва. Скупу је присуствовао чак и Винстон Черчил. Конгрес је био подељен у четири секције. Први део се бавио питањем наслеђа, други део се тицао утицаја еугенике на социолошка и историјска истраживања. Трећи део се бавио утицајем еугенике на законодавство и друштвене праксе. У завршном делу, разматране су практичне примене и учесници су дискутовали о томе како спречити размножавање „неподобних“ кроз сегрегацију и стерилизацију и како подстаћи размножавање „подобних“ промовисањем еугеничких идеала.
Еугеника у пракси
Следећи у низу енглеских полиматичара који се бавио еугеником и статистиком био је Роналд Фишер (Ronald Fisher), рођен 33 године након Пирсона, у породици средње класе. Као и Кетле и Галтон пре њега, морао је рано да се суочи са смрћу родитеља, пошто му је преминула мајка када је имао 14 година. Исте године освојио је своју прву медаљу из математике, области којом је наставио да се бави и на студијама у Кембриџу, где се и упознао са Галтоновим и Пирсоновим идејама о еугеници.
Након завршетка Првог светског рата, понуђена му је позиција у Галтоновој лабораторији на Лондонском Универзитету Колеџ, коју је одбио да би анализирао огромне количине података о усевима на Институту за истраживање ратарских култура. Управо овај посао му је помогао да постави принципе експерименталног дизајна истраживања, као и да примени иновативну анализу варијансе и развије чувену z расподелу.
Фишер не само да је и даље један од најутицајнијих статистичара икада, већ је изузетне доприносе остварио и у биологији. Међутим, као што је био случај и са Пирсоном пре њега, еугеничке идеје дириговале су његовим научним подухватима. У својој књизи Генетичка теорија природне селекције, писао је о менталним и моралним квалитетима који одређују репродукцију, као и економским и биолошким аспектима класних разлика. Фишер је писао за Галтонов часопис Преглед еугенике, наследио је Присона на одељењу за еугенику на Лондонском универзитету колеџ и преузео уредништво часописа Анали еугенике.
Како би довео до реализације еугеничких идеја у пракси, Фишер је настојао да их биолошки поткрепи, али његове жеље нису могле да буду реализоване у мери у којој је желео, пошто су се религијске институције противиле таквој пракси. У британском парламенту крајем двадесетих година предложен је закон којим би се увела стерилизација одређених група, али он није изгласан. Тридесетих година 20. века су чланови Британског еугеничког друштва, чији је део био и Фишер, формирали Комитет за легализацију стерилизације ментално заосталих.
Податке које је Фишер понудио као поткрепљење овој идеји прикупљени су у Сједињеним државама, где су деценијама спровођене студије о наследности и примењиване рестриктивне имиграционе политике, забрана ступања у бракове различитих раса (мисцегенација), као и обавезна стерилизација душевно оболелих и физички ограничених.
Прва еугеничка стерилизација спроведена је управо у Сједињеним Државама у Индијани 1899. године. Пошто стерилизација ментално оболелих није била легална, то је спроведено против закона. Током наредних десет година, неколико америчких држава учинило је стерилизацију легалном. Хери Лефлин, који је предводио Комисију Америчке Генетичке Асоцијације је чак предлагао да треба стерилизовати 10% најмање способне америчке популације. Физичар и британски Нобеловац Вилијам Шокли је чак прелагао плаћање људима да се стерилишу, при чему би се цена одређивала у односу на IQ скор.
Британско еугеничко друштво тесно је сарађивало са Ернстом Ридином, који је значајну улогу имао у нацистичкој Немачкој заговарањем псеудонаучних тврдњи. Комитет за расну психијатрију, којим је он председавао, покушао је да испита везу између расе и душевних обољења. Чланови комитета сумњали су да је за „инфериорне“ расе већа вероватноћа да ће имати менталну ретардацију, шизофренију и маничну депресију од беле расе. Фишер је наставио да одржава контакте са нацистима чак и након завршетка Другог светског рата и чак је стао у одбрану нацистичких биолога и еугеничара, пошто је сматрао да је њихова пракса имала солидног научног утемељења. Он је до краја живота остао уверен да постоје јасне разлике у интелектуалним и емоционалним капацитетима различитих раса.
Може се закључити да су еугенику на идејном и теоријском плану развили британски статистичари, у пракси је тестирали најпре амерички еугеничари, да би је до екстремних нивоа довели нацисти током Другог светског рата.
Злоупотреба статистике
Још пре заговарања расне теорије и имплементације еугеничких пракси, велики број професора из области психологије, биологије и социологије држао је курсеве еугенике. Ова идеја је била толико популарна да је ретко ко у научним круговима успевао да одоли. Један од оних који јесу били скептични је британски психијатар Чарлс Мерсијер, који је присуствовао поменутом скупу на ком су говорили Галтон и Пирсон. Мерсијер је том приликом практично једини изразио јак скептицизам према еугеничким идејама. Закони наследности, сматрао је, толико су сложени да се чини да више функционишу по принципу случајности. Додатно, за разлику од Галтона, Мерсијер је био убеђен да статистичари не могу да предвиде судбину детета на основу тога какви су му били родитељи. Стварање веома способних људи увек је спорадично и није везано ни за једну посебну расу, већ за индивидуалне случајеве.
Упркос разборитим речима Мерсијера, остатак окупљених се није дао убедити, а наредних пола века и више свет се носио с негативним последицама еугеничких идеја (које у нешто другачијем облику постоје и данас), увек недовољно поткрепљеним научним доказима. Проблеми са статистичким тестирањем значајности, p-вредношћу, корелацијом и осталим техникама које су еугеничари користили како би поткрепили своје идеје постали су очигледни тек касније. Осим тога, они су се служили углавном статистичким аргументима, који наравно нису довољни у науци. Статистику су представљали као потпуно објективну, податке потпуно истинитим, а од статистичара правили неприкосновен ауторитет.
Статистика се у то време и јесте чинила потпуно објективном, егзактном и неприкосновеном, и тек се отварао простор да се развија и истражују њени домети. Данас она има нешто другачији статус. Све је комплекснија и шаренија, захтева специјализовано знање, али и даље постоји опасност да се злоупотреби у покушајима објективизације неке идеологије или социо-политичких уверења. Зато је потребно да будемо на великом опрезу и тумачимо статистику искључиво у контексту теорије свесни њених домета и природе. Уосталом, статистика је само алат, а не решење.