Колико можемо да верујемо полиграфу?

Текст првобитно објављен на порталу Талас 12. маја 2020.

Крајем 2019. године, афера „Јовањица“ постала је доминантна тема у српској јавности, а о њој су известили и светски медији. Како би зауставио даље развијање навода о умешаности државног врха, председник Србије Александар Вучић изјавио је да су он и његов брат спремни да се подвргну полиграфском тестирању (тзв. детектору лажи) како би доказали да нису имали никакав контакт са власником имања. Недељу дана касније, министар унутрашњих послова Небојша Стефановић одржао је конференцију за штампу на којој је такође изразио спремност да се подвргне полиграфу. Политичари често представљају полиграф као врховног судију који може да отклони сумњу у оптужене у било којој афери која се појави у српској јавности. Годину дана пре афере „Јовањица“, једна друга је била у жижи јавности – убиство Оливера Ивановића, српског политичара на Косову. Међу оптуженима је био и Милан Радоичић, потпредседник Српске листе, близак Српској напредној странци. Марко Ђурић, потпредседник СНС и директор Канцеларије за Косово и Метохију, том приликом је истакао да „полиграфско тестирање није судски доказ, али је полиграфско тестирање нешто што вам недвосмислено говори да ли је неко крив за нешто или није“, и додао да је оптужени „прошао полиграф, дакле, он није крив, није одговоран за убиство…“ Иако политичари тврде да полиграфско тестирање пружа резултате који су потпуно сигурни, стручњаци у Србији који се баве полиграфским тестирањем не мисле да се увек добијају недвосмислени резултати. Међутим, и они верују у високу прецизност овог инструмента. На интернет страници Полиграф центра који нуди услуге тестирања истиче се да: „Полиграф није савршен али је и даље убедљиво најбоље доступно средство за утврђивање кредибилитета на свету“, као и да су „резултати прецизни, тачни и истинити“. Такође истичу да њихови инструменти пружају најпрецизније могуће резултате – између 95-98%. Међутим, не постоји објашњење на шта се односе ови проценти, нити су представљена емпиријска истраживања прецизности полиграфа и објашњене његове мањкавости. Један други полиграфски испитивач са вишегодишњим искуством истиче у прилогу Инсајдера: „Само може да погреши полиграфски испитивач, да не направи добра питања или да му неки спољни утицај не напише добра питања или да не припреми само лице за полиграфско испитивање.“ Међутим, чак и ако је ово тачно, поставља се питање да ли је оправдано раздвајати деловање самог инструмента од улоге испитивача, с обзиром да је учешће испитивача нераздвојив део полиграфског тестирања. Пре него што пређемо на само функционисање полиграфа и емпиријска истраживања његове поузданости, корисно је размотрити у које три основне сврхе се користи полиграфско тестирање: 1. У истрагама специфичних догађаја, као што су примери о којима говоре политичари. Иако полиграф нема пресудну тежину на суду, тестирања се ипак користе у сврху усмеравања полицијских истрага. Полиграф се такође користи и у приватне сврхе. У прилогу РТС-а, приватни детектив у Детективско безбедносној агенцији истиче да „најчешће долазе људи који су имали крађу у фирми па онда испитују раднике, често се дешава да радимо полиграфско тестирање на кућне крађе и на прељубе“. 2. У сврху скрининга људи који конкуришу за посао у полицији или агенцијама које се баве националном безбедношћу. У Сједињеним Америчким Државама овај вид полиграфског тестирања је уобичајен. 3. Ради скрининга запослених у компанији који су потенцијално учествовали у кршењу неких безбедносних правила.

Како функционише полиграф?

Полиграфско тестирање укључује два повезана елемента – испитивање од стране стручног лица и физиолошке мере које омогућава полиграфски инструмент. Типична процедура изгледа тако што испитивачи постављају низ питања на која је могуће одговорити са „да“ или „не“, док се пропратна физиолошка реакција прати на полиграфском инструменту који је повезан жицама са одређеним деловима тела. Те физиолошке мере су углавном дисање, откуцаји срца, крвни притисак и електродермална реакција. Укратко речено, користе се физиолошке мере да би се закључивало о психолошком стању особе. Други део полиграфског тестирања чини испитивање од стране стручног лица. Још пре самог испитивања, стручњак најпре спроводи тзв. форензички интервју како би припремио особу за тестирање. Посебно тежак задатак чини састављање квалитетних контролних питања. Низ других елемената испитивања директно зависи од стручности испитивача, што доводи до оправдане сумње да испитивач лако може манипулисати исходом тестирања. Ова чињеница је посебно забрињавајућа с обзиром на то да је до пре неколико година у Србији полиграфски испитивач могао да буде било ко ко поседује полиграфски инструмент. Иако су се у међувремену критеријуми за ово пооштрили, и даље у нашој земљи процедура полиграфског тестирања није стандардизована. Иако психолошко стање особе која лаже може да утиче на физиолошко стање које се мери полиграфом, важно је разумети да исто физиолошко стање може да буде побуђено чак и када особа не лаже. На пример, стрес услед подвргавања полиграфу може да доведе до физиолошког стања које може погрешно бити интерпретирано као лагање. Још један потенцијални проблем представљају тзв. контрамере које могу потпуно да наруше тачност полиграфског тестирања. Оне се дефинишу као било шта што испитивани ради током тестирања с намером да завара полиграф. Донекле суптилна, али кључна ствар коју треба имати у виду је да полиграф не мери директно обману, односно лагање. Овим инструментом се мере физиолошки процеси за које се верује да се снажније манифестују када се одвија обмана него у ситуацијама када обмане нема. Под овом претпоставком, испитивач постављањем питања покушава да побуди снажнија физиолошка стања код особе која покушава да сакрије обману. Дакле, полиграфско тестирање представља само једну врсту процене, а не директно утврђивање да ли неко говори истину или не. Иако је можда прецизност самог мерења физиолошких показатеља неупитна, упитна је њихова веза са лагањем које треба да мере. Самим тим, неопходно је поставити питање научне заснованости и легитимности коришћења полиграфа у сврху процене обмане.

Научна истраживања поузданости полиграфа

Национална академија наука САД основала је 2003. године одбор за анализу научних доказа о полиграфском тестирању. Истраживачи су анализирали 57 емпиријских студија о поузданости полиграфа и закључили да су ова истраживања веома дискутабилног квалитета, без обзира на то да ли су лабораторијског типа или су у питању опсервационе студије. Највећи проблем с лабораторијским истраживањима је то што су заснована на имитацији правих злочина (тзв. mock crimes). Стога озбиљност последица које испитаници у истраживањима очекују не могу да се пореде са реалном ситуацијом полиграфског тестирања. Лабораторијски услови подразумевају много мање варијабилности у имплементацији теста, у карактеристикама испитиваних особа, и у природи и контексту самог испитивања него што је то случај у реалној ситуацији. Опсервационе студије на терену имају друге проблеме, попут контроле екстерних фактора који могу да утичу на резултате, као и различитих пристрасности. У свим студијама је, закључују аутори, сасвим сигурно прецењена прецизност полиграфског тестирања и стога представљена као већа него у реалном практичном контексту у којем се полиграф користи. Из тог разлога, тешко је поверовати у бројке које спомињу стручњаци у Србији, а које се тичу прецизности полиграфа. Такође остаје непознато да ли невине особе које се испитују полиграфом могу да повећају своје шансе да успешно „прођу“ полиграф користећи се контрамерама, међутим, постоје анегдотски случајеви о томе да су злочинци успевали да заварају полиграф.

Зашто не треба користити полиграф у сврху скрининга

Размотримо потенцијалне исходе полиграфског тестирања. Када испитивач постави питање особи, та особа може да лаже или да не лаже. Такође, полиграфски инструмент може да покаже на испису да особа лаже или да не лаже. Ако укрстимо ове две бинарне ситуације, добијамо четири могућа исхода.

Уколико особа заиста лаже и полиграф покаже да особа лаже, говори се о осетљивости теста. Уколико, с друге стане, особа не лаже и полиграфски инструмент покаже да особа не лаже, овакав исход назива се специфичношћу теста. У обе ове ситуације полиграфски тест успешно процењује да ли нека особа лаже или не, то јест доноси исправан суд. Међутим, могућа су још два исхода, у којима полиграф прави грешку. Ако особа не лаже, а полиграфски тест препозна то као лаж, у том случају је исход лажно позитиван (грешка типа 1). Исто тако, ако особа лаже, а полиграфски инструмент не успе то да детектује, говори се о лажно негативном резултату (грешка типа 2). Споменуо сам да је једна од сврха у коју се полиграфско тестирање користи скрининг запослених који су потенцијално учествовали у кршењу неких безбедносних правила. Зашто није оправдано користити полиграф у једној оваквој ситуацији? Овде се у најбољем случају може очекивати да једна особа од хиљаду запослених заиста јесте прекршила неко безбедносно правило. Да би полиграф био успешан у „хватању“ ове једне особе у лажи, он би морао да буде много осетљивији него што јесте. Чак и ако бисмо претпоставили да је полиграф успешнији у раздвајању криваца од невиних људи него што то заиста јесте, он би и даље производио велики број лажних узбуна. Овакав закључак нужно следи када је основна стопа изузетно ниска (више о томе можете читати на мом блогу). Другим речима, посебно је незгодно користити полиграфско тестирање на великом броју људи у сврху скрининга, где се очекује да само незнатан број њих заправо врши обману, зато што би нужно било пуно лажно позитивних исхода.

Коначна пресуда о полиграфу

Важно је напоменути да полиграф често може да буде користан у истражном процесу. Најпре, особе које су криве за неки прекршај за који се оптужују могу вербално да признају своју умешаност уколико су убеђени да ће полиграф сигурно открити њихове покушаје да слажу. Друга корисна улога полиграфа се огледа у могућности да се испита спремност на сарадњу. Дешава се да се полиграфско тестирање оконча уколико се посумња или утврди да испитивана особа користи контрамере. Полиграфско тестирање такође може да омогући испитивачу да уочи одређене знакове у начину одговарања испитиваног, и да на основу тога коригује како ће спровести наставак интервјуа. Иако за сада нема емпиријских података о томе шта грађани Србије мисле о полиграфу, чини се да се на овај инструмент гледа с извесном дозом мистицизма – као нешто чиме се могу читати нечије мисли и недвосмислено утврдити да ли особа лаже или говори истину. Овом уверењу свакако доприносе изјаве политичара који полиграф користе као својеврсно оружје за умиривање јавности у вези са актуелним аферама. Међутим, полиграфско тестирање није свемогуће и непогрешиво. Политичари, али и практичари који спроводе полиграфска истраживања, дужни су да не представљају јавности полиграф као догму. Научна истраживања поузданости полиграфског инструмента показују да је пропагирање мита о сигурности полиграфских резултата неоправдано. С обзиром на ове суптилности у разумевању оправданости коришћења полиграфа, веома је важно да јавност буде упозната са правом сликом о полиграфу. Када се политичари појаве у медијима с причом о полиграфу као врховном судији, дужност стручњака је да јавности понуде објективнији приказ полиграфског тестирања. Много нелагоднију ситуацију представља могућност да и сами стручњаци имају илузију о непогрешивости. Полиграф је у овом смислу опасан инструмент јер има потенцијал да озбиљно утиче на животе људи који се обраћају таквим „стручњацима“ за помоћ око утврђивања превара, крађа и других криминалних активности. Ипак, на срећу, полиграф нема пресудну улогу на суду. И с разлогом.