Текст првобитно објављен у часопису Елементи 22. јула 2021.
Средином 19. века, борба за људску рационалност се одвијала на тлу Руске Империје. Иван Тургењев објављује 1862. године први модерни роман у руској књижевности под називом Очеви и деца, у ком описује јаз између три групације у тадашњем друштву у Русији. С једне стране су славофили који се залажу за очување традиционалних вредности и идеја, а с друге прогресивни либерали који се угледају на идеје са Запада. Посебно занимљива је трећа група људи коју Тургењев илуструје у свом роману - нихилисти који одбацују ауторитет и традиционалне моралне поставке. Тако, протагониста Базаров одбацује не само постојеће принципе и норме, већ одбацује апсолутно све, и заснива своје делање искључиво водећи се тиме шта је за њега корисно.
Годину дана касније, 1863. године, као одговор Тургењевом, Николај Чернишевски објављује роман Шта да се ради, који постаје окосница руског нихилистичког покрета. Ликови у роману су рационални егоисти који се, као и Базаров, воде искључиво рачуницом шта је у њиховом најбољем интересу, уз претпоставку да то доводи и до бољитка људи око њих. У сржи идеје о рационалном егоизму је то да су људи предодређени да делују у свом интересу, односно да нису у могућности да делају против себе. Ова претпоставка о фундаментално рационалном човеку подразумева да је могуће створити друштво у ком ће сви људи бити вођени разумом и доносити одлуке тако да максимизују сопствени интерес, а самим тим и интерес друштва. Може се рећи да је рационални егоизам прото-теорија рационалности и у дескриптивном, и у нормативном смислу. У дескриптивном пошто Чернишевски претпоставља да људи заиста јесу рационални егоисти, а у нормативном зато што у исто време подразумева да је корисност мера рационалности.
У филозофску и литерарну дебату се укључује и Фјодор Достојевски, који 1864. године објављује Записе из подземља као одговор на Шта да се ради. Достојевски пре свега критикује детерминизам рационалног егоизма који подразумева да су људи условљени својом природом да се понашају потпуно рационално и у свом најбољем интересу. Он сматра да се на тај начин не оставља простор за слободну вољу. Достојевски образлаже да идеја о рационалном егоизму нема упориште у реалности, јер људи више вреднују нешто друго - слободу. Људи нису мотивисани искључиво тиме шта им је корисно, они су спремни да раде и против свог интереса ако им то омогућава слободно делање. Чак и ако бисмо живели у савршеном свету, човек ће желети да га наруши како би могао да изрази своју слободну вољу.
Рационални егоизам подразумева да људи знају (или могу да израчунају) која одлука је најрационалнија у датим околностима међу различитим алтернативама. Достојевски, с друге стране, поставља питање (чак и да је то могуће) - Каква је сласт хтети по таблицама?
Од савршене до ограничене рационалности
Један век касније, борба за људску рационалност наставља се у истом маниру, али овога пута је воде научници, а не писци. Доминантан модел људске рационалности постаје Homo Economicus, по коме је човек савршено рационално биће. Основна идеја је да на основу расположивих информација људи доносе одлуке тако да остваре највећу могућу корист. Другим речима, људи су рационални егоисти који поседују знање о свим релевантним аспектима средине у којој се налазе, имају стабилне системе преференција (знају шта желе и имају јасну хијерархију жеља), и могу да прорачунају корисност различитих алтернатива, односно упореде вредности потенцијалне добити и губитка, и на тај начин дођу до најрационалније одлуке. Ови принципи уобличени су у теорији рационалног избора, која је постала изузетно популарна међу економистима. Једна од основних поставки теорије садржала је претпоставку о којој је писао и Чернишевски - да ће рационално деловање појединаца уједно донети највећу корист и по друштво. Економисти се не баве тиме како изгледа когнитивни процес доношења одлука, већ користе ове теоријске поставке како би могли да предвиде понашање. И ова теорија је нормативна у смислу да ако се њени принципи наруше, то ће онда значити да нисмо донели рационалну одлуку, тј. да нисмо изабрали „најкориснију“ опцију.
Херберт Сајмон, још увек један од најцитиранијих научника у друштвеним наукама, указује да се у моделе рационалности које су осмилили економисти морају уврстити и налази из једне друге дисциплине која је такође описивала ову проблематику - а то је психологија. Наиме, човек има специфична ограничења када је у питању когнитивно функционисање и није у стању да обавља комплексне рачунице приликом доношења одлука као што претпоставља модел Homo Economicus. Теорија рационалног избора даље претпоставља да човек може свакој могућој алтернативи да припише вредност очекиваног добитка, што би подразумевало да може да предвиди сваки потенцијални исход. Сајмон је још педесетих година прошлог века одбацио ове претпоставке као неосноване, пре него што су постојали емпиријски налази који су то потврдили. Он предлаже другачију концептуализацију људске рационалности која би узела у обзир ограничене ресурсе људског когнитивног система и ограничено време за које је потребно донети одлуку. Његова теорија ограничене рационалности предвиђа да људи не доносе одлуке тако што бирају алтернативу која ће им донети највећу могућу корист, већ се одлучују за опцију којом ће бити довољно задовољни. Сајмон илуструје своју тезу користећи аналогију маказа, где једно сечиво представља когнитивна ограничења а друго структуру средине у којој се доноси одлука - користећи познатост структуре средине, људи успевају да надоместе недостатке свог когнитивног система.
Предвидиљива ирационалност
На емпиријску потврду људске ирационалности није се чекало дуго. Психолози Данијел Канеман и Амос Тверски крајем шездесетих година спроводе низ експерименталних истраживања која показују да људи праве систематске грешке приликом одлучивања. Они описују когнитивне пристрасности које онемогућавају рационално мишљење. То да људи праве грешке приликом резоновања није ништа ново - нови увид је то да постоји систематско одступање од нормативне рационалности, то јест да људи праве исте грешке. Човек није само ирационалан, већ предвидљиво ирационалан.
Размотримо тзв. ефекат оквира на примеру који су осмислили и објавили Канеман и Тверски пре тачно 40 година под називом Проблем азијске болести (свака сличност са догађајима из стварног живота је случајна).
Замислите да се појавила болест за коју се очекује да ће однети животе 600 људи, а задатак је изабрати један од два програма.
Позитиван оквир (у ком се наглашава добит):
- Ако се изабере програм А, 200 људи ће преживети (извесна опција)
- Ако се изабере програм Б, постоји ⅓ вероватноће да ће 600 људи преживети и ⅔ вероватноће да нико неће преживети (ризична опција)
Негативан оквир (у ком се наглашава губитак):
- Ако се изабере програм Ц, 400 људи ће умрети (извесна опција)
- Ако се изабере програм Д, постоји ⅓ вероватноће да нико неће умрети и ⅔ вероватноће да ће 600 људи умрети (ризична опција)
Програми А и Ц, односно програми Б и Д су нумерички еквивалентни. Према теорији рационалног избора, начин представљања информација, тј. различит оквир не би требало да утиче на избор. Људи би требало да у оба случаја праве исти избор. Међутим, налази показују да у првој описаној ситуацији (позитиван оквир), људи обично по правилу бирају извесну опцију, тј. програм А, док у другој (негативан оквир) бирају ризичну варијанту - програм Д. Другим речима, људи крше принципе нормативне рационалности.
Канеман и Тверски на овај начин прихватају модел људске рационалности од економиста као норму за људско понашање, при чему само указују да постоје одступања од те норме у виду когнитивних пристрасности.
Повратак Сајмонових маказа
Истраживачи су приметили да постоји додатна разлика између опције А и Б, као и између Ц и Д, у томе што је ризична опција потпуно спецификована, а извесна опција није. Наиме, у опцији А се не истиче да ће, поред тога што ће 400 људи преживети, такође 200 људи умрети. Исто важи и за опцију Ц. Ово неће имати утицаја на доношење одлуке према теорији рационалног избора пошто је однос добитака и губитака очуван. Међутим, у реалности људи примећују када нека информација недостаје и користе то као имплицитну препоруку шта треба изабрати. Када се потпуно спецификује информација (нпр. 400 људи ће преживети, а 200 људи умрети), ефекат оквира се у овом случају губи. Ипак, треба истаћи да постоје солидни емпиријски налази да је ефекат оквира стабилан у неким другим примерима.
Немачки психолог Герд Гигеренцер постулира теорију еколошке рационалности, по којој људи не користе само свој когнитивни систем, већ се ослањају на његову интеракцију са информацијама из средине. Ова дескриптивна теорија (јер се односи на то како људи заиста доносе одлуке) се наслања на идеју Херберта Сајмона о ограниченој рационалности и, конкретније, на метафору о маказама, чије једно сечиво представља когницију, а друго средину. Рационално понашање зависи од средине и когнитивног система човека, а не од логичке конзистентности. На пример, начин представљања информација и треба да буде важан фактор при доношењу одлукa. Људи се не ослањају само на информације које су им дате у задатку, него (интуитивно) користе и друге информације из средине. Људи се не воде увек и само законима које налаже нормативна теорија, већ често интуитивно траже довољно добра решења, тј. служе се хеуристикама - концепт који у психологију уводе Канеман и Тверски.
Како бејзбол играчи хватају лоптицу? Заступници теорије рационалног избора, али и неки научници, попут Ричарда Докинса, би рекли да они користе сложене, несвесне менталне алгоритме који наликују математичким операцијама. Међутим, експериментална истраживања су показала да се бејзбол играчи служе веома једноставном хеуристиком - они фиксирају свој поглед на лоптицу и трче ка њој истовремено „подешавајући“ своју брзину тако да је угао под којим гледају лоптицу константан. Користећи ову хеуристику, играчи игноришу низ информација из средине, као што су отпор и смер ветра, почетна удаљеност лоптице итд. и ипак успевају да ухвате лоптицу.
У теорији еколошке рационалности коју предлаже Гигеренцер стоји модел човека који је Homo Heuristicus. Наиме, човек има пристрасан ум који игнорише део информација које су му на располагању, што му омогућава сналажење у неизвесном свету у ком није могуће прорачунати најбољу одлуку у датој ситуацији. Многи други налази показали су да једноставне хеуристике могу да буду ефективније него комплексне процедуре, пре свега јер користе еволутивно развијене менталне способности и структуру средине. Хеуристике нису нужно добре или лоше, већ њихова прецизност зависи од средине. Хеуристичка рационалност је стога еколошка, а не логичка.
У дугој историји бављења људском рационалношћу, могу се издвојити две различите линије приступа. Математичари и економисти су најчешће покушавали да утврде универзалне норме за рационално понашање које би биле засноване на логици, математици и другим прецизно уређеним системима. С друге стране, филозофи, психолози и писци, који су се „интимније“ бавили човеком, покушавали су да опишу људску рационалност онакву каква она јесте. Иако је утврђено да човек не поштује норме које су му додељене, теорија рационалног избора је и даље актуелна у неким научним приступима, што је проблематично јер људско мишљење не одговара таквој идеализованој слици савршено рационалног човека. Чак и када би човек имао способност савршено рационалног мишљења, поставља се питање „Каква је сласт хтети по таблицама?“ јер, како је то Достојевски пре више од 150 година лепо илустровао:
„Човек, увек, и свугде, ма ко он био, воли да ради онако како он хоће, а не онако како му наређује разум и корисност; понекад се то баш позитивно и мора (ово је моја идеја). Јер наше властито, вољно и слободно хтење, наша властита, па ма и најапсурднија ћуд, наша фантазија, понекад раздражена до лудила - то баш и јесте она пропуштена, најкориснија корист која не улази ни у какву класификацију, и која све системе и теорије стално разбија и шаље до ђавола.“
Comments