Текст првобитно објављен у часопису Елементи 30. априла 2021.
Пре тачно три деценије, Друштво психолога Србије објавило је тематски број часописа Психологија, у којем су о интелигенцији писали најважнији светски истраживачи из ове области. Најинтригантнија људска особина сагледана је кроз различите приступе као што су когнитивистички, биолошки, психометријски и контекстуално-системски. Три деценије касније, чини се да је победу извојевао психометријски приступ и његов продукт IQ, који је данас један од најпознатијих психолошких концепата. У исто време може се додати да је и један од најконтроверзнијих, с обзиром на разне злоупотребе IQ скора. Зато је неопходно поставити питање колико је уопште оправдано изједначавати целокупну људску интелигенцију са IQ скором.
Не постоји лењир за интелигенцију
Психологе занима IQ скор искључиво како би на основу њега могли нешто да закључе о интелигенцији, пошто је претпоставка да између ова два појма постоји узрочно-последична веза. Међутим, не постоји прецизна и утемељена дефиниција интелигенције, што уједно отежава њено мерење. Људску интелигенцију чини широк дијапазон способности које могу да се манифестују на различите начине.
Амерички староседеоци који живе у Боливији обично постижу значајно ниже скорове на IQ тестовима од просека. Међутим, они се превасходно баве пољопривредом и живе традиционалним животом, па се нису сусретали са тестирањем у школама, нити су посебно заинтересовани за IQ тестове. Њима посебан проблем представља разумевање упутства, тј. тога шта се уопште тражи од њих у задатку. Након што им се боље објасни шта се од њих очекује, њихов учинак се побољшава. Није оправдано тврдити да је ова група староседелаца неинтелигентна, поготово јер су они одлично адаптирани за друштво и средину у којој живе. Њихова знања и способности у вези са ботаником су импресивна, и вероватно би била знатно виша него код просечних образованих грађана Европе. Ове способности, пак, нису обухваћене IQ тестовима.
Проблем мерења се најбоље може разумети кроз поређење са неком добро дефинисаном физичком карактеристиком, попут висине. Иако се и у случају висине и у случају интелигенције говори о мерењу, тешко да се то односи на две идентичне ствари. Поред тога, иако знамо да је особа која је висока 164 cm дупло виша од особе која је висока 82 цм, не можемо да тврдимо да је особа која добије скор од 164 на IQ тесту дупло паметнија од особе која има IQ скор од 82.
Ако измеримо висину одрасле особе десет пута у року од годину дана, вредности које ћемо забележити неће се много разликовати - оне ће варирати врло мало услед грешке у мерењу. С друге стране, ако бисмо истој особи измерили IQ десет пута у том временском периоду, вредности ће знатно више варирати, пошто на скор могу да утичу мотивација, пажња и расположење у тренутку тестирања, или неке друге околности. Роберт Саполски, неуроендокринолог са Стенфорда, је током једног предавања питао студенте како би објаснили налаз студије да прворођенчад имају у просеку виши IQ од другорођене деце око 12. године, док се тај тренд обрне око 18. године. Након дуготрајног испитивања различитих могућности, нико није питао за величину разлике, која је износила само 2,3 IQ поена. Саполски се нашалио рекавши „Ако кинете за време полагања IQ теста и морате да бришете нос осам секунди, та дистракција ће вас коштати 2,3 поена“. Оно што илуструје овај пример, поред тога да не треба радити IQ тест у сезони алергија, је да на IQ скор лако могу утицати спољашњи фактори. Није тешко замислити да особе које имају веће самопоуздање, мотивацију, искуство тестирања и које воле да се надмећу могу да имају почетну предност приликом IQ тестирања. Стога скор некога ко ради тест више пута може да варира у већој мери него што се скор те особе разликује од скора неке друге особе - из чега се најбоље уочава разлика у односу на физичку карактеристику као што је висина.
Уосталом, IQ тестови не мере нешто што заиста постоји у организму човека - интелигенција је научни појам који може да буде користан (али и не мора). IQ тестови не мере интелигенцију на начин на који се стадиометром мери висина. Стога скор на IQ тесту више указује на то како је неко одговорио на низ питања која су одабрана из практичних разлога. Није могуће конструисати један тест којим би се могла проценити читава разноликост људске интелигенције.
Ферари или кочије?
На развој тестирања интелигенције пресудно је утицао успон психометрије почетком 20. века и посебно факторске анализе. На основу успешности у решавању задатака на IQ тесту, психолози су, користивши ову анализу, утврђивали који од задатака су повезани. Када постоји висока повезаност неких задатака, препоставка је да је за њихово решавање заслужна једна иста способност. Исходи факторске анализе су на самом почетку указивали на једну општу способност која стоји у основи решавања различитих задатака - г-фактор. Други истраживачи су потом открили велики број других фактора, па се наредних деценија водила дискусија о броју тих фактора и начину њихове организације. Психолози су били свесни да су фактори исход статистичке анализе, али су такође веровали да се истраживањем разлика између људи може докучити структура интелигенције која је јединствена за особу и генерално за људе. Другим речима, г-фактор је постулиран као нешто што се односи на појединца, иако се психометријске теорије заправо баве разликама између људи. Ова чињеница се често заборавља када се дискутује о IQ скоровима.
Дени Бурсбам, холандски психолог, демонстрирао је да информација о разликама између људи нема импликације по структуру психичких особина. Да би то било могуће, нужан (не и довољан) услов је да се структура интелигенције код различитих људи не разликује, што очито није случај. На пример, Ема и Тодор могу да имају исти скор на IQ тесту, али он може да буде постигнут на различите начине. Можда Ема има већу неуралну пластичност, која је један од потенцијалних биолошких супстрата г-фактора, што јој даје предност, док Тодор користи бољу стратегију приликом решавања задатака. Чак и ако г-фактор постоји у људском мозгу, он се на различите начине манифестује код различитих људи, што постаје очигледно када се узме у обзир комплексност људског мозга и постојање интер-индивидуалних разлика у когнитивном развоју.
Замислите да желимо да утврдимо да ли постоји нешто попут г-фактора што одређује „тркачку способност“ различитих возила, нпр. Ферарија и коњских кочија. Један начин да проценимо ову способност је да меримо време које је возилима потребно да пређу одређене стазе. Наравно, вероватније је да ће она возила која су успешна на једној стази бити успешна и на другим. Другим речима, постојаће позитивна корелација између времена на различиим стазама, исто као и у случају задатака на IQ тесту. Такође је разумно претпоставити да заиста постоји нешто што условљава „тркачку способност“, што чини Ферари знатно бржим него кочије на одређеним стазама. Међутим, исто тако треба имати у виду да ће кочије бити у предности у односу на Ферари на брдским стазама. Може да делује да разлика у успешности на различитим стазама може да нас доведе до одговора на питање шта је „тркачка способност“. Међутим, када бисмо покушали да утврдимо од чега се састоји ова способност заједничка свим возилима и где се налази у различитим возилама, или који процеси су одговорни за ове разлике, пронашли бисмо - ништа. Ферари, коњске кочије и остали типови возила имају мало тога заједничког. Иако постоји нешто што стоји у основи „тркачке способности“, разматрање искључиво разлика између возила неће нам помоћи је откријемо.
Борсбум тврди да, осим ових интер-индивидуалних модела на којима се заснивају IQ тестови, ништа не указује на постојање г-фактора који је својствен појединцу. Наиме, постоје налази који показују да когнитивни развој карактеришу квалитативни преласци са стадијума на стадијум, а не кретање по једној континуираној линији. Оно на шта указује психометријска интелигенција је искључиво структура интер-индивидуалних разлика на основу скорова на тестовима. При том, људи се чак могу међусобно разликовати на различите начине.
Предиктивна (не)моћ
Део истраживача свестан је свих проблема који прате IQ, али и даље сматрају да је ова мера корисна и да се помоћу ње може предвидети учинак у образовању, успешност у послу итд. То се изводи на основу корелација IQ скора са мерама попут прихода које досежу и до 0,5 (савршена корелација је 1). Међутим, идеја о предиктивној моћи IQ скора је проблематична из неколико разлога.
Прво, IQ скор је много успешнији у одређивању ко има интелектуалне тешкоће и проблеме у учењу него у разликовању особа које имају високу интелигенцију. Ако неко има веома низак IQ, врло је вероватно да ће то бити повезано с ограниченим успехом у разним аспектима живота. Стога ће IQ скор за ту особу бити предиктиван. При већим IQ скоровима, предиктивна моћ опада. Један од разлога је тај што је варијабилност IQ скорова у овом делу расподеле знатно већа.
Нормална расподела IQ скорова не постоји у стварности, већ се статистички конструише. IQ скорови различито варирају у различитим популацијама, стога једна дистрибуција, као што је нормална, не може да буде одговарајућа за све популације. Како би се представила варијабилност неких популација, потребни су комплекснији модели који могу да узму у обзир нпр. асиметричност расподеле. У неким популацијама постоји много више људи који се налазе на крајевима дистрибуције него што је то случај у неким другим другим популацијама. То представља још један проблем - IQ скорови представљени нормалном дистрибуцијом не могу да буду добар предиктор учинка у реалном свету ако варијабилност IQ скорова у реалном свету заправо не прати нормалну расподелу.
Узмимо да је корелација између прихода и IQ скора 0,5. То практично значи да се само 25% варирања прихода може објаснити варирањем IQ скорова. Присетимо се да постоји варијабилност у IQ скору и када једна иста особа ради тест више пута. Уколико узмемо да ће корелација између два теста која ради иста особа бити 0,8, то значи да скор на првом тесту објашњава само 64% варијабилности резултата на другом тесту. Замислите да сте високи 180 cm а да при сваком мерењу добијате вредности у опсегу 170-190 cm.
Дакле, IQ скор може да буде информативан када је веома низак, јер то може да укаже на интелектуалне потешкоће и врло вероватно ће бити повезан с ограниченим успехом у неким битним аспектима живота. Међутим, при већим вредностима IQ скора, он није претерано информативан. Неко ко има просечан IQ може да оствари изузетне успехе у животу. Пре више деценија, један човек из Лондона је био оптужен за финансијске малверзације. Психолози који су учествовали у суђењу тврдили су да није могуће да је он извео превару преко непостојеће банке, пошто је његов IQ скор само 80, значајно мање од просека (100). Без обзира на низак скор на тесту, овај човек је демонстрирао завидну интелигенцију - говорио је четири језика и редовно освајао новац у карташким играма. Приликом суђења био је веома елоквентан и разумео је комплексне банковне термине. Било је прилично јасно да је био способан за дугогодишњу финансијску превару, стога су аргументи психолога били одбачени.
„Нисам расиста, али…“
Један од психолога чији се текст нашао у часопису Психологија, Ханс Ајзенк, био је еминентан истраживач у овој области. Он је био заступник биолошке перспективе и изучавао је биолошку основу г-фактора. Неке од његових тврдњи у то време биле су да се IQ може повећати узимањем одређених витамина које промовише Светска здравствена организација, као и да одређен тип личности може узроковати рак. Ваљаних доказа за ове тврдње наравно није било, а Ајзенк је у међувремену постао синоним за злоупотребе у психологији, пошто је велики број његових радова повучен због намештања резултата.
Једна од новијих злоупотреба IQ тестирања одвија се кроз рангирање држава преко такозваних националних IQ скорова. Овај концепт представља просечан IQ у једној земљи који би требало да буде репрезентативан за целу државу. Заборавимо на тренутак све остале проблеме које има IQ. Да би земље могле да се пореде, за сваку државу би требало да буде утврђен просечан IQ. То значи да би требало обезбедити национално репрезентативан узорак за сваку државу. Међутим, овај нужан услов је далеко од испуњеног. У истраживањима се, поготово када су у питању афричке земље, користе разнолики узорци који не представљају државу на прави начин. У једном често цитираном истраживању које је понудило вредности за национални IQ великог броја земаља, добар део скорова није заснован на резултатима IQ тестова, већ на неким посредним проценама. Национални IQ Барбадоса, на пример, утврђен је преко узорка 108 деце старих између девет и петнаест година. За Сијера Леоне, у питању је узорак од двадесетак двадесетрогодишњих радника и узорак од 60 одраслих. Узорак у Сомалији чиниле су малолетне избеглице. Узорак у Хаитију чинили су шестогодишњаци и десетогодишњаци. Национални IQ више земаља попут Гамбије, Непала и Гватемале су у рангу који према класификацији подразумева озбиљне интелектуалне потешкоће. Истраживања националног IQ скора садрже и разне друге проблеме, попут пристрасног укључивања и искључивања података и погрешне рачунице. Уз то, фактори попут сиромаштва, физичког здравља и других који могу да утичу на постигнуће на IQ тесту нису контролисани.
Наравно, било би потпуно сумануто тврдити да су сви људи подједнако интелигентни. Управо то што се људи разликују по психолошким и биолошким карактеристикама сваког од нас чини јединственим. Проблем је што не знамо шта тачно прави ову разлику, нити како да је прецизно измеримо. Као што смо видели, IQ тестови нису идеалан начин за утврђивање разлика. Уз све описане проблеме око поређења националних IQ скорова, посебно је проблематично користити једну просечну бројку да би се представила интелигенција читаве нације када постоји огроман варијабилитет око те бројке. Велики број људи ће имати и значајно нижи и значајно виши IQ од просека.
Интелигенција је веома значајан научни појам који је важно изучавати и који може да буде користан. Проблем прави када се томе приступи на ограничен начин, само из једне перспективе, и када се не разумеју проблеми које носи IQ тестирање. То даље може да доведе до неутемељених уверења да је IQ заслужан за успех у животу. На појединим примерима видели смо да може да доведе и до озбиљних злоупотреба. Уверење о научној неприкосновености IQ скора некима може послужити као оправдање да за неједнакости у друштву не траже узроке у лошим политикама и неједнакостима у образовању, социо-економском статусу и другим факторима, већ у инхерентним разликама у менталном функционисању људи. Међутим, разлике на тестовима су пре исход него узрок неједнакости.
Comments