Текст првобитно објављен у часопису Елементи 27. децембра 2020.
„Не бити апсолутно сигуран је, верујем, један од суштинских чинилаца рационалности.“
Бертранд Расел
Људски ум преферира извесност насупрот неизвесности и структуру насупрот хаотичности. Ово постаје очигледно већ на нивоу нижих когнитивних процеса, као што је перцепција. Када је визуелни систем суочен са недостатком информација или амбиваленцијом, он аутоматски конструише недвосмислену, целовиту слику коју потом у том облику преноси у искуство. Најбољи пример ове тенденције представља феномен визуелних илузија. Посматрајући тзв. Каницин троугао, ми опажамо један велики бели троугао иако он заправо не постоји. Овај бели троугао прекрива објекте који су заправо илустровани на слици - три круга којима недостаје један део и три оштра угла. У нашем искуству, пак, бели троугао има правилнију структуру, смисленији је и самим тим визуелно „извеснији“ него остали неправилни објекти.
Преференција нашег ума за извесношћу се манифестује и на нивоу виших когнитивних процеса, нпр. када доносимо одлуке. Морис Але, добитник Нобелове награде из економије, демонстрирао је да људи радије бирају опцију која је извесна, када је алтернатива таква да потенцијално доноси већу добит али истовремено није сасвим извесна. У хипотетичкој ситуацији, људи радије бирају да сигурно добију милион долара, него ситуацију када имају 89% вероватноћу да добију милион долара, 10% да добију пет милиона долара, односно 1% да не добију ништа.
Људи, међутим, не само да преферирају извесност, односно сигурност, већ су такође често заварани илузијом извесности. Ова илузија не потиче из домена перцепције, већ се односи на тенденцију људи да сматрају да је нешто апсолутно извесно, односно 100% сигурно. Ова илузија је део нашег когнитивног и културалног наслеђа и вероватно се развила и очувала услед адаптивне функције. Потреба за сигурношћу је одувек постојала, поготово у тескобним временима, што делом може да објасни потребу за веровањем у системе који нуде сигурност, попут астрологије, судбине и сл.
Илузија извесности се такође јавља када се размишља о научним и технолошким изумима. У наставку ће бити речи о неколико таквих инструмената и процедура на које људи често гледају као да да су непогрешиве, а који потичу из криминолошког и медицинског домена.
Полиграф
Полиграфски инструмент се користи како би се проценило да ли особа лаже или говори истину. Конкретније, мере се физиолошки процеси помоћу којих се потом закључује о психолошком стању особе. У ову процену укључен је и стручњак-испитивач, од чије вештине пресудно зависи поузданост закључака. Грешке су такође могуће услед тога што исто физиолошко стање може да буде побуђено стресом због тестирања, или испитаник може да користи тзв. контрамере како би заварао полиграф. У анализи великог броја емпиријских студија о поузданости полиграфа коју је спровела Национална академија наука САД, утврђено је да су сама истраживања недовољно доброг квалитета да би пружила прецизан одговор на питање колико је полиграфско тестирање поуздано. Лабораторијска, контролисана истраживања изучавају имитацију правих злочина, па озбиљност последица које испитаници могу да очекују не могу да се пореде са реалном ситуацијом. У овом случају постоји много мање варијабилности у имплементацији теста, у карактеристикама испитиваних особа, и у природи и контексту самог тестирања. С друге стране, опсервационе студије на терену имају друге проблеме - недовољно добру контролу екстерних фактора који могу да утичу на резултате, као и читав низ пристрасности.
Иако су ове студије понудиле неке бројке о поузданости полиграфа, аутори ове анализе закључују да су оне сасвим сигурно прецењене, иако су свакако далеко од високе поузданости. Упркос томе, на полиграф се често гледа догматски – као на нешто чиме се недвосмислено може утврдити да ли особа лаже или говори истину. У истраживању на национално репрезентативном узорку, Дуња Анзелм, Каја Дамњановић и ја смо упитали грађане Србије да ли мисле да су резултати полиграфа апсолутно сигурни. Наши резултати показују да 29% људи у нашој земљи има илузију извесности, односно верује да полиграф даје апсолутно сигурне резултате.
Отисци прстију
Ниједна крими серија не може да прође без сцене у којој истражитељи проналазе отиске прстију на месту злочина и касније их пореде с отисцима у компјутеру како би утврдили ко је починилац. Свака особа има јединствене отиске прстију; они се разликују и код идентичних близанаца. Подударање отисака у полицијској бази и отисака са места злочина се обавља тако што се упоређују тзв. тачке сличности, на којима се гребени у отиску прста завршавају или раздвајају. Обично је око 35 до 50 таквих тачака у отиску, а преклапање се проглашава уколико постоји подударање између 8 и 16 тачака.
Проблем прави то што су отисци са места злочина често непотпуни и оштећени, а такође су и „латентни“, односно потребно је да се третирају хемикалијама и ултраљубичастим светлом како би били довољно видљиви. То отежава упоређивање отисака добијених на овај начин са чистим отисцима који су узети у полицијској станици у контролисаним условима. Додатан проблем представља то што су у доношење одлуке о подударању отисака укључени и стручњаци. У исцрпној студији спроведеној пре десет година, преко сто педесет испитивача је имало задатак да упореди 100 насумичних парова латентних отисака из базе од око 700 парова. Око 85% стручњака је направило макар једну лажно негативну грешку, док је 3% начинило лажно позитивну грешку. Без обзира на то што су грешке и те како могуће, чак 61% људи у Србији верује да ако се отисци са места злочина преклопе са отисцима у полицијској бази - да су ти резултати апсолутно сигурни.
ДНК анализа
У форензици се, поред отисака прстију, такође користи ДНК анализа, у којој се ДНК нађена на месту злочина упоређује са ДНК осумњиченог. Почетни корак у анализи је узимање узорка крви, пљувачке, сперме, косе итд. након чега се ДНК издваја из тог узорка. Ланац ДНК се сече у краће фрагменте, који се потом раздвајају електрофорезом и пребацују се на најлон мембрану. Овај узорак се даље третира како би се добио финални продукт који наликује баркоду - ДНК профил. Уколико су два ДНК профила довољно слична, проглашава се подударање.
Раније се овај метод користио само уколико већ постоје други докази, док данас постоје полицијске ДНК базе података оних особа које су имале криминалне активности. Проблем је што су пропусти у лабораторији могући, иако се процедуре за баратање узорцима побољшавају како би се избегле овакве врсте грешака. То значи да до подударања може да дође иако се ДНК профили разликују, тј. резултат може да буде лажно позитиван. Иако је врло мало вероватно, две особе могу да имају исти ДНК профил, што представља други потенцијални извор лажно позитивног резултата. Поред тога, узорци нађени на месту злочина су углавном оштећени или контаминирани, односно садрже нпр. крв више људи, што додатно отежава анализу.
Дешава се и да криминалци потурају лажан генетички материјал. Најпознатији случај је онај у коме је доктор силовао жену коју је претходно седатирао. Иако је на њеном доњем вешу пронађена његова сперма, вишеструке ДНК анализе нису успеле да утврде подударање, зато што је приликом сваког вађења крви, доктор претходно себи у руку уградио гумени јастучић величине 15 цм напуњен туђом крвљу и антикоагулантима. У нашем истраживању се показало да 67% људи у Србији верује да када полиција пронађе трагове крви на месту злочина и потом преко полицијске ДНК базе утврди којој особи припада та крв - да су резултати подударања апсолутно сигурни.
Мамографија
Скрининг тестови се користе у сврху откривања болести у раној фази развоја код особа које немају никакве симптоме. Један од ових тестова је и мамографија. Међутим, и даље не постоји консензус око тога колико тачно је мамографија корисна за скрининг и у ком узрасном добу. На пример, скрининг се обично не препоручује женама млађим од 40-50 година које не спадају у ризичну групу, због тога што производи велики број лажно позитивних резултата. Лажно негативни резултати су такође чешћи, пошто је густина ткива груди већа пре менопаузе, што отежава детектовање тумора. Велики број тумора утврђених скринингом код жена испод овог узраста представља дуктални карцином, који уопште не мора да се развије и да произведе било какав проблем током живота. Иако је мамографија поузданија за жене изнад 50 година, ни у овом случају није немогуће добити погрешан резултат. Упркос томе, наше истраживање је показало да чак 64% грађана Србије сматра да су резулати мамографије апсолутно сигурни.
ХИВ вирус
Замислите особу која се не упушта у ризична понашања, не користи интравенске дроге, има моногамну везу и регуларно донира крв. Једног дана особа одлучи да се тестира на ХИВ и добије позитиван резултат. Шта бисте урадили на њеном месту? Пре неких тридесет година у Флориди, 22 особе које су биле даваоци крви су добиле позитиван резултат на Елиза тесту. Њих седам је након добијања тих резултата извршило самоубиство. Међутим, позитиван резултат на Елиза тесту не значи да особа сигурно има ХИВ вирус. Поготово ако потиче из популације људи који нису под ризиком као што су особе из примера. Вероватноћа да заправо неко заиста има ХИВ вирус ако добије један позитиван резултат на овом тесту може да буде и само 50%. Стога је уобичајена процедура да се уради још један Елиза тест, а потом и скупљи али прецизнији Вестерн Блот тест. Наравно, уколико особа припада некој од ризичних група, вероватноћа да је позитиван тест заправо тачан је значајно већа.
Ова два теста заједно су много прецизнији у детектовању ХИВ вируса него што је то полиграф у детектовању лажи, али ни ови тестови нису без грешке. Илузија извесности је најизраженија међу грађанима Србије управо по питању тестирања на ХИВ вирус. Чак 69% грађана сматра да су резултати теста на присуство ХИВ вируса у крви апсолутно сигурни.
Наука није догма
Погрешно је бити заведен крајношћу на супротној страни и не веровати ни у шта. Последњих година уочава се повећан број теоретичара завере, који с једне стране не верују у продукте науке, а с друге стране сматрају да знају нешто што други не знају и уз то осећају дужност да у своја „открића“ убеде и остатак света. Све ово прати базично неразумевање како наука функционише, као и немогућност прихватања да то што нешто није 100% извесно не значи да је бескорисно. Научни метод омогућава да се знање акумулира временом и тако смањује степен несигурности. Овај процес уме да буде веома спор, али је без сумње најбољи који имамо.
Илузија извесности постоји код великог броја људи, и не само у Србији, пошто су сличне бројке добијене и у истраживању у Немачкој. Чини се, међутим, да људи имају добру интуицију која се слаже са објективном поузданошћу наведених инструмената и начином на који се они представљају у јавности. Знатно мањи број људи верује да полиграф пружа апсолутно сигурне резултате у односу на остале инструменте. Већина метода насталих развојем науке и технологије су од непроцењиве вредности, али је исто тако важно разумети да нису савршени. Неки од наведених инструмената су међу најпоузданијим које је наука развила, али проблем чини то што постоји могућност људске грешке приликом процеса, што тачност резултата зависи и од основне стопе, тј. од тога колико нпр. људи у популацији заправо има неку болест коју треба детектовати и сл. Све ове варијабле утичу на вероватноћу да је резултат теста за једну особу заиста тачан, поред саме поузданости инструмента.
Живети уз неизвесност представља велики изазов. Прихватити догму, с друге стране, јесте једноставније, али истовремено и много опасније, како по самог појединца, тако и по друштво. Вредност науке је управо у томе што задржава дозу неизвесности коју догма нема. Уосталом, ово најбоље описују речи Ричарда Фајнмана:
„Имао сам разговор са лаиком о летећим тањирима. Рекао сам му да не верујем да постоје летећи тањири, на шта ми је он одговорио - Да ли то значи да је немогуће да постоје летећи тањири? Можеш ли да докажеш да је немогуће? - Рекао сам не, не могу да докажем да је немогуће. Само је врло мало вероватно! Он узвраћа да је то веома ненаучно рећи - ако не можеш да докажеш да је немогуће, како онда можеш да тврдиш да је више или мање вероватно? Управо то је оно што је научно. Научно је искључиво говорити шта је више вероватно или мање вероватно, а не доказивати шта је могуће или није могуће. Да бих му објаснио на шта мислим, на крају сам му рекао - Из мог искуства света који ме окружује, мислим да је много више вероватно да су извештаји о летећим тањирима производ познатих ирационалних карактеристика земаљске интелигенције, него непознатих рационалних напора ванземаљске интелигенције. Само је више вероватно и то је све. И то је добра претпоставка. Увек покушавамо да понудимо највероватније објашњење, имајући у виду да ако се покаже погрешним, онда морамо да причамо о другим могућностима“
Comments